Геолошки и геоморфолошки потенцијали развоја еко – туризма на југозападним обронцима Старе планине

Прилог на енглеском језику

Извор: Асоцијација за очување и одрживи развој Старе планине | ПРИЛОГ | Пирот - Ниш - Београд - Нови Сад | 06.08.2009. | Аутор: Ана Младеновић | Википедијa

Положај, геолошке карактеристике

Масив Старе планине налази се у источном појасу Карпатско – балканске планинске масе, где представља западни део великог и познатог масива планине Балкан, који се у целини пружа у Бугарској. Стару планину изграђује планински венац, који почиње од обронака Вршке чуке (692 м н.в.) изнад Зајечара, а затим се пружа према југоистоку, одакле се нагло издиже изнад Књажевца и прелази у високи планински масив који се лучно пружа правцем северозапад – југоисток, достижући највећу висину на врху Миџор (2168 м н.в.). Североисточне падине налазе се на територији Бугарске, док се југозападне падине са побрђима налазе на територији Србије.

Туристички најинтересантнији део управо је јужни део југозападних падина Старе планине, познатији као Висок, који припада територији општине Пирот. Висок представља предео који лежи између главног гребена Старе планине и Видлича. Удаљен је 35 км од Пирота, и око 420 км од Београда.

Дренажна мрежа овог подручја је веома развијена. Река Височица, са својим притокама, образује најгушћу речну мрежу у Србији. Стални површински токови су: Височица, Дојкиначка река, Јеловичка река, Гостушка река и Росомачка река, а има и низ мањих и повремених токова.

Висок регионално припада зони карпато – балканида. Тектонски се у овом подручју издвајају 3 целине: видличка навлака и добродолско – грлишка зона, које припадају карпатикуму, и старопланинско – поречка зона која припада балканикуму. Видличка зона представља просторну антиклиналу пружања СЗ – ЈИ, испод које, на југозападу, тоне добродолско – грлишка зона. Старопланинско – поречка зона је представљена старопланинским антиклиноријумом, преко кога је навучена добродолско – грлишка зона. Оса старопланинског антиклиноријума пружа се правцем СЗ – ЈИ.

Циљ истраживања огледа се у издвајању, очувању и заштити геолошке баштине Старе планине, као и популаризацији геологије југоисточне Србије. Основна замисао је, такође, да појединци који упознају геологију и објекте геонаслеђа преко овог водича стазе геолошких занимљивости, дају свој допринос у очувању геодиверзитета овог подручја.

Методе

Истраживање је изведено методом геолошког картирања, у комбинацији са методама даљинске детекције, хидрогеолошког картирања, палеонтолошком и структурно-геолошком методом.

Резултати истраживања

С обзиром на велику дужину стазе, може се поделити на 4 засебна, која се могу презентовати у току 4 дана:

- Рсовци – Врело, у дужини од 5.75 км
- Врело – Понор – Врело (кружна стаза), у дужини од 18.2 км
- Врело – Росомач – Славиња – Височка Ржана – Рсовци, у дужини од 14.6 км
- Рсовци – Завој (брана), у дужини од 24.7 км

2. Потез Рсовци – Врело – смењивање свих катова тријаса, јуре и доње креде, на дужини од 5км, изузетно богатих фосилима. На потезу се може видети неколико карактеристичних изданака, и то:

- контакт кредних кречњака и кредних услојених лапораца
- изданак јурских масивних кречњака сиве боје испресецаних са више система пукотина
- контакт тријаских услојених кречњака и јурских услојених лапораца

У јурским седиментима налази се маринска фауна представљена амонитима и цефалоподима. Ови организми су били добри пливачи, а постмортално су били некропланктон – плутали су на површини, и као такви ношени таласима. У палеоеколошком смислу су индикатори батијалне средине. Ово налазиште је веома богато фосилима који су видљиви чак и по површини издaнака.

Јеловачко врело представља извор са највећом издашношћу на овом простору. Ово је врело узлазног типа и избија у мањој вртачастој депресији која је ујезерена. Ова ујезерена депресија лежи скоро у висини корита. Врело је сифонског типа, дубине главног канала око 16 м. Поток формиран од овог врела се, после тока дугог око 1 км улива у Дојкиначку реку. Овај извор се налази недалеко (око 700 м) од планинско – рекреационог центра Врело.

Метаморфне стене старије палеозојске старости су, такође, издвојене као посебна серија због своје велике распрострањености у горњем делу Висока. Представљене су аргилошистима, филитима, амфиболитима и амфиболитским гнајсевима. Одликују се изузетно великом убраношћу и местимичном ушкриљеношћу. Карактеристичне су и по томе што се у оквиру ове формације јављају диорити млађе палеозојске старости.

Аргилошисти су картирани на стајној тачки 6. Ово су карактеристичне стене ове области. Јављају се у виду танких плоча које су јако шкриљаве. На овим стенама се уочава биотит који се јавља у облику сочива. Због добре цепљивости, ове стене су у прошлости коришћене као материјал за покривање кућа.

Филити су, као и амфиболити и амфиболитски гнајсеви, веома ретки на овом подручју, и чешће се јављају у оквиру протерозојских творевина, него као самосталне јединице. И ове стене су, као и аргилошисти, јако ушкриљени и изданци имају више система шкриљавости.

Диорити се на овом подручју јављају као делови у оквиру формације метаморфних стена који су тектонским покретима издигнути на површину, тако да овај изданак представља ретко самостално јављање диорита на овом подручју. Вероватно да је ово већи еруптивни пробој, с обзиром на то да се околне стене не могу уочити. Стене овог изданка су јако испуцале, без појаве раседа. За разлику од осталих диорита, који су црвенкасте боје, стене овог изданка су светло до тамно сиве боје.

Понор представља затворену крашку депресију без површинског отицања воде, чија се дужа страна простире, као и сви главни тектонски елементи ове области, правцем северозапад – југоисток. Дугачка је око 200 м, а максималне ширине до 100 м. По геолошкој грађи могу се издвојити две целине – северни део састављен је од лискуновитог пешчара тријаске старости, а јужни део од тријаских лапоровотих кречњака. Ова депресија је богата изворима који се јављају на њеним ободима. Ти извори су велике издашности, са температуром воде од 5 - 8˚Ц.

Клисура Росомачке реке простире се између села Росомач и Славиња. Усечена је у услојеним кречњацима јурске старости. Клисура је интересантна по томе што се у њој јављају тзв. Росомачки лонци. То су лонци, који настају карактеристичним процесом вертикалне флувијалне ерозије. Налазе се на местима где река нагло са каскада пада у корито, па се, због велике кинетичке енергије воде, врши удубљивање дела речног корита непосредно иза каскада. Ширина ових лонаца може износити и до 4 м у пречнику.

Клисура Владикине плоче простире се између села Рсовци и Паклештица, у дужини од око 2 км. Ову клисуру је, у јурским седиментима, усекла река Височица. Са геоморфолошког аспекта, клисура је специфична по томе што Височица у њој гради укљештне меандре, због чега представља изузетан пример наглог појачања вертикалне ерозије. Наиме, река је некада била развијена на знатно вишем нивоу, где је имала нормалну долину, са широким дном, по којем је мигрирала и слободно формирала меандре. Услед наглог повећања вертикалне ерозије, река није имала времена да исправи своје корито. Усецање је настављено по меандру, па је тај део долине добио карактер клисуре.

Још једна карактеристика Висока, и то његовог нижег дела, су пермски црвени пешчари. Они изграђују највећи део овог терена. Нижи део овог изданка изграђен је од пешчара различите величине зрна који се смењују са алевролитима. Виши део изданка граде алевролити са видним траговима распадања. На овом изданку се јављају и сочива туфова, која су трагови вулканске активности. Туфови су створени вероватно крајем палеозоика, када се на овом простору завршила вулканска активност.

Стајна тачка 23 је изданак услојених кречњака тријаске старости, који се налази на самом ушћу Гостушке реке у Завојско језеро. На овом изданку уочава се наборни облик са свим елементима. Наборни облик је вероватно настао на почетку тријаса када се на овом простору дешавала трансгресија и местимично убирање млађих стенских јединица. Овај изданак, поред естетског, има и едукативни каракактер.

Од села Паклештица па до села Завој, у дужини од 17 км, простире се Завојско језеро. У геолошком смислу језеро је специфично по свом настанку. Настало је када је један од огранака Старе планине почео да клизи и преградио Височицу на средњем делу њеног тока. Настала природна брана је касније надвишена и саграђена је вештачка брана. Тако је настало вештачко језеро чије воде ХЕ „Пирот“ користи за покретање генератора. Завојско језеро је једино језеро на територији Србије настало колувијалним процесом.


Аутор текста
Ана Младеновић,
студент Рударско геолошког факултета Универзитета у Београду,
Департмана за геофизику,
Србија